ДРЕВНОСТ СРБСКОГ КАЛЕНДАРА

Док су се Стари Словени увелико управљали према свом календару, имајући у њему уведене и празнике властитих божанстава, за то време нити је постојао хришћански календар, нити су били утврђени празници у њему, а такође ни рачунање времена од Христова рођења.
Када је пре пола века Ненад Ђ. Јанковић предао Српској академији наука рукопис књиге „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“ (1951), на крају је, с обазривошћу научника, али и са убеђењем истраживача који верује у своју тезу, додао завршну напомену, оделивши је с три звездице:
„Ништа се поуздано не зна како је народ некада знао који је дан у недељи или месецу, али неки примитивни календари морали су постојати… а и пре примања хришћанства морало се унапред некако знати кад ће бити младина или пун месец, када ваља почети неки посао или прославити неки празник“.
У том тренутку свеколико наше фолклорно наслеђе, древни календари сачувани у новијем добу и усмена календарска традиција нису били довољно убедљива потпора на којој би се могло закључити да календарска знања Срба сежу у словенску прадавнину, јер из те
прадавнине није било веродостојних доказа за такву тезу.
Међутим, убрзо су се ове пророчке Јанковићеве речи обистиниле, а потврдили су их са два значајна открића руски археолози Тихонова и Хвајко. У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, пронађено је 1958. године старо словенско светилиште, у чијем су
олтару сачуване две глинене посуде II-IV века на којима је утиснут словенски календар тога времена, а у селу Ромашки, јужно од Кијева, у налазишту је био крчаг из IV века, на којем је такође сликописан календар. Откриће без поговора: Лепесовка се налази на древном руском подручју које су настањивала племена Волињана, од VII века позната под именима
Дулеби и Бужани, а Ромашка је била насеље старог племена Пољана.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Још пре примања хришћанства, а самим тим и писмености, (863. године), Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност, тврдио је црноризац Храбар, у свом запису из десетог века. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на
глиненим судовима из другог и четвртог века. Обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Овим открићима је истовремено потврђено да је тачан запис црнорисца Храбра из X века,који је сведочио да су пре примања хришћанства, а са њиме и писмености (863. године),Словени писали „чертами и резами“ и по њима гатали и огледали будућност.
Пронађени календари у Лепесовки и промашки су имали својеврсне „црте и резе“, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Руски археолог и историчар Борис Александрович Рибаков их је недвосмислено одгонетнуо. На календару у Лепесовки је година подељена на дванаест раздела, са уочљивим симболима ватре и сунца, на основу чега
се закључује да су древни Словени имали соларни календар, са јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солстиција, са дванаест месеци у којима су послови и дани усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначење датума „паганских“ празника. На представи календара у Ромашки су у тачном поретку наведене светковине русалија, празници Јарила Јована Купала, те дан бога Перуна (знак муње).
Значи, Стари Словени су имали утврђен и исписан, календар. И то у II веку. С обзиром на то да је настајање и усклађивање календара врло сложен и спор процес, мирне душе се, на основу налаза у Украјини, може рећи да су наши древни преци имали развијена календарска знања пре више од две хиљаде година.

После гроздобера, шумопад и студен

О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.
Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају. Отуда је код једних пролећно цветање у
априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатости, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.
Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:
љути – време опаких међава и љутих мразева, големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова, межник – време размеђавања зиме и пролећа, бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота, сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и
осушили све, протаљник – време када се на тлу указују прокопнине, летник – време пролећног отопљавања, жарки – време жега и припеке, груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима, грјазник – време блата и каљуга услед падавина,
студен – време хладне и зимоморне позне јесени, снежањ – време снега и сметова, просинац…
просинац (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина…
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Словени су имали соларни календар, са двенаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове. Обзиром да су насељавали огромна пространства – од хладног Северног до топлог Егејског мора,прилагођавали су називе својих месеци. Пролећно свитање, на пример, и месец по њему
назван, код једних је био мај, код других април; месец назван по жетви код једни је био у данашњем јулу, код других у августу, итд.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове, биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља, липењ – дани миомирисног цветања липе, трешњар, черешњар -време доспевања првих воћних плодова, црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и
румену јесен, вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;
дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме, изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчак, червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,зарев – време ревања или рике јелена;
сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљорадња), серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,
гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну, гроздобер -време бербе винограда, вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста
стабиљка конопље);каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету, коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца, свадебник – време свадбовања.
Временом су месецима давани називи и по великим црквеним празницима који су у њима -богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски,
илински, госпођински или преображенски, михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови
називи нису прешли оквире календарске литературе.
Субота као безимени дан
У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс,Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август
(Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи:раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).
Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици: недеља – дан кад се не ради (не дела), тј. празнични дан, иза којег, у својству првог, следи понедељак – дан по недељи. Од недеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поретку редних бројева: уторак – други (втори) дан од недеље, четвртак – четврти и петак – пети. Среда је у том низу, уместо редног одређења „трећи“, именована као средњи дан у недељи, или средина седмице. Ови називи дана,заједнички свим Словенима, као и назив суботе, сведоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини. За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног Међуречја.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Љути је словенски назив за месец мразеве, вељача за месец сметова, межником се зове месец који је на размеђу зиме и пролећа, бокогреј – кад сунце греје са стране, с бока. Лако је претпоставити откуд име за месеце сухи, или жарки, или летник. У грудену земљу мраз стврдњава; грјазник је време каљуга, блата и лапавице; просинац је кад се кроз облаке
појављује – просењује сунчана пролећна топлота итд.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Као што је код Словена постојала безимена недеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, били су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен, овај седмични дан, а у који се држи помен
мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“. Асиријсци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и
предњеазијских области.
Док су словенски народи у целини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог наслеђа, чиме се у свакодневном саобраћају служе и данас,дотле су остали народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу
седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном Вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем еврпском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици:

недеља Сунцу (диес Солис), понедељак Месецу (диес Лунае), уторак Марцу (диес Мартис), среда Меркуру (диес Мерцурии), четвртак Јупитеру (диес Јовис), петак Венери (диес Венерис) и субота Сатурну (диес Сатурни).
Отуда хришћанска Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.
Стари Словени су такође седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову,богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.
Петнаест великих хришћанских празника
Док су се Словени увелико управљали према свом календару, имајући у њему уведене и празнике властитих божанстава, за то време није постојао хришћански календар, нити су били утврђени празници у њему, а такође ни рачунање времена од Христова рођења. Први који је дошао до замисли да се године рачунају од Христова рођења, и то узео за почетак нове, хришћанске, ере, био је римски монах, а папски архивар, Дионисије Мали (Дионисиус ЕXигуус, око 556), за кога се каже да је био Скит пореклом. Он је 525. године предложио одбројавање година од Христова рођења, што је по њему прозвано Дионисијевом ером.
Међутим, такво рачунање времена се почело прихватати тек од VIII-X века. Пада у очи да назнака о скитском пореклу Дионисијевом намерно замагљује његову етничку припадност. У време Дионисија су Скити одавно сишли са историјске позорнице, последњи одблесак њихове државе је на Криму у II веку, после чега им се затире етничка самосталност и они
се утапају у друге народе који су живели на подручју које су настањивали, а у којем су словенски народи били најзаступљенији.
Глинена посуда нађена у Ромашкој, потиче из другог века, кад су ове пределе насељавали припадници словенског племена Пољани и најстарији словенски дешифрован календар.
Данашњу основицу календарског празновања у Срба чине петнаест великих хришћанских празника, у које се броје осам Христових (Божић, Богојављење, Сретење, Цвети, Спасовдан,Тројице, Преображење, Крстовдан), четири Богородичина (Рођење, Ваведење, Благовести,
Успење), два Претечина (Јовањдан, Усековање) и један врховних апостола (Петровдан), а над њима је, по учењу Цркве, празник над празницима Петнаест великих хришћанских празника – Ускрс.
У цркви се још као велики празници броје Обрезање Христово и Покров Богородичин.
Међутим, Обрезање Христово у српском народу није прихваћено, јер му је и сам обред обрезања или сунећења туђ. Празновање Покрова је особито развијено у Руса, док је оно код нас постало претежно женска и материнска светковина.
По значају се још издвајају и празници означени у календару црвеним словом – Сабор Јована Крститеља, Свети Сава, Света Три јерарха, Велики петак, Ђурђевдан, Свети Ћирило и Методије, Свети цар Константин и царица Јелена, Видовдан, Свети Илија, Света Петка,Митровдан, Свети арханђел Михаило и Свети Никола. Овом низу припада и Свети Стефан,
који је трећег дана Божића.
Укупно је током године важних или тзв. заповедних празника 32.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
У Европи, па касније у целом свету, у службену употребу ушао је календар старог Рима, на различит начин скрпљених назива месеца, од који су неки скроз погрешни. На пример,девети месец – септембар, назива се „седмим“, десети октобар – осмим…
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Међутим, увођење, утврђивање и устаљивање светковања ових празника је трајало око хиљаду година – од III до XII века, а неких и касније, док је у Српској православној цркви овај посао заокружен крајем XVIII века.
Треба имати у виду да су у првим вековима хришћани били прогоњени, јер је хришћанство,диљем Римског царства, на чијем тлу је поникло, било забрањена вера, те је природно да су своје назоре и обреде држали даље од очију јавности. С почетка је хришћанство било религија робова и сиротиње, па су се проповедници, припадници и следбеници хришћанства
склањали као испосници по палестинској голети и синајској пустињи, или се скривали по римским катакомбама. Стога је природно да се у том времену не може говорити ни о устаљеном ни о целовитом хришћанском празновању, а још мање о томе да је оно имало општи народни карактер.
Први Христов празник, Богојављење, слави се од четвртог века.
Тек од Миланског едикта (313. године), када је хришћансто признато као дозвољена вера, а поготову када је за цара Константина (306-337) постало званична државна религија, може се говорити о општем црквеном и народном празновању хришћанских празника. Али ни тада не
свуда, јер је христијанизација Европе трајала све до XIII века.
Сама повест највећих хришћанских празника је истовремено и слика примања и прихватања новог религијског учења и, напоредо с тим, развитка хришћанске црквене организације.

Христови празници

Од свих заповедних хришћанских празника само два имају корен и
предисторију у Старом завету – Пасха и Педесетница. Пасха је јудејски празник који се славио, и данас слави, у спомен избављења израиљског народа из Египта, а Педесетница или „празник седмица“, јер бива седам седмица или у педесети дан после Пасхе, светкована је као празник почетка жетве пшенице.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Недеља је у словенском календару дан кад се „не дела“. Понедељак је дан по недељи,четвртак је четврти а петак – пети. Све по поретку редних бројева, осим среде – средњег седмичног дана. Назив за суботу касније је „позајмљен“ од Асираца, зато што је код Словена тај дан био „безимен“, посвећен злом божанству чије се име није смело ни помињати.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Изникао из Пасхе, највећи хришћански рпазник Ускрс, који Јудеји не признају, утврђен је са датумом и начином светковања од ИВ до ВИИИ столећа. У том времену је и Педесетница, за разлику од јудејске, издвојена у празник Духова – Силазак Светог Духа на апостоле, чиме је
утемељена Христова црква на земљи. Од Педесетнице је крајем IV века издвојено Вазнесење (Спасовдан) у засебан празник.
Остали и велики Христови или Господњи празници су настајали у спомен важних догађаја у животу Исуса Христа. Најраније је почела да се слави његова појава – Богојављење, као празник духовног крштења. Слављење је зачето почетком III века у Египту (215), а у IV веку је пренето у Тракију (304) и Галију (361).
Крстовдан (Воздвиженије Часног и Животворног Крста) је први пут прослављен на Голготи 335. године.
Рођење Христово (Рождество) почиње, по појединим провинцијама да се слави тек у IV и V веку. У Риму, у којем је дотад слављен многобожачки празник бога сунца, први пут је прослављено 25. децембра 354. године, у Цариграду четврт века касније (25. децембра 379.године), у Кападокији 383, у Александрији 432, а у самом Јерусалиму се празновање није
усталило до средине VI века. Сретење се први пут празнује крајем IV века у Јерусалиму, у Византији 542, а на Западу ни до краја VII века није свуда уведено. Празновање Цвети је зачето у Јерусалиму у IV веку, одакле је раширено VII-IX века, а празновање Преображења је настало и раширено од VI до VIII века, док је црквено усаглашавање празновања Великог петка трајало од V до XII века. Први трагови празника Обрезања Христова потичу из VIII века, а у вези су са потискивањем паганског светковања Нове године у Риму.
Богородичини празници

Празновање спомена Богородице настаје релативно касно. Први
међу њима је Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина), уведено у Византији и прихваћено у Риму крајем VI века, а по западној Европи је његово устаљивање провођено до IX века. Благовести и Успење (Велика Госпојина) се уводе и устаљују у VII столећу, како на Истоку тако и Западу. Празник Покрова је настао у XII веку, док се Ваведење, уведено на
Истоку у VIII веку, почиње на Западу празновати тек од XIV века.
Остали велики и заповедни празници. Празници Светог Јована Рођење и Усековање се славе од IV века на Истоку, а од V века на Западу, док је светковање Сабора Светог Јована Крститеља установљено у VII веку. Празновање Сабора Светог апостола Петра и Павла
(Петровдан) је установљено и раширено у IV и V веку.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
Рачунање година по Христу, започето између осмог и десетог века, први је предложио Дионисије Мали, око 550 године. За њега пише да је био Скит пореклом. У то време Скити више нису постојали на историјској позорници, последњи одблесак овог изшчезлог народа појавио се у трећем веку, на Криму, после чега су се утопили у словенске народе. Помињање да је Дионисије Мали и скитског порекла, требало је, највероватније, да
прикрије његову праву етничку припадност.
————————————————————————————————————————
————————————————————————————————————————
У IV веку је настало празновање Светог арханђела Михаила и Светог првомученика Стефана, а у V веку Светог Димитрија (Митровдан) и Светог Георгија (Ђурђевдан). Свети Илија се налази у месецословима тек VIII-IX века. Празновање Светог Константина и Јелене и Светог Николе потиче од IX века, а од XI века Свете Петке и Света Три јерарха
(1084).
За Српску православну цркву и народ од нарочитог је значаја светковање Светог Саве,словенских просветитеља Светог Ћирила и Методија и Видовдана. Свети Сава је од своје смрти (1235) слављен као светитељ, празник Светог Ћирила и Методија, као Дан словенске писмености, установљен је 1863. године, а Видовдан је унет у календаре тек 1892. године.
Дакле, устаљивање петнаест највећих хришћанских празника је трајало пуних дванаест векова (III-XIV век), а устаљивање осталих заповедних празника у Српској православној цркви, гледано од времена њеног осамостаљивања (1219), трајало је око седам векова. Саме
ове чињенице довољно објашњавају зашто је у обичајном животу народа Европе, а посебно Срба, сачувано мноштво претхришћанских састојака или што је у живљењу и празновању,током минулих столећа, створен видљив слој обредне и религијске симбиозе.
Христијанизација је била дуг и добрим делом болан процес. Привођење хришћанству је било понекад драговољно, а понекад насилно. С друге стране, потискивање и одбацивање старе вере је текло недоследно и по начинима неуједначено – понекад је обрачун с њом био суров, а понекад стрпљив и компромисан.
Словенска митологија, под којом подразумевамо свеукупност митолошких представа древних Словена (Прасловена) од прадавнине до времена њиховог културног и језичког јединства,односно до краја првог тисућлећа наше ере, иако фрагментарно очувана, сведочи о развијености старог словенског Пантеона и веровања. До пре десет векова је међу
словенским народима постојала целовита и у многоме за све јединствена митолшко-религиозна основа и представа о свету и животу, чувана и развијана од прасловенске давнине. Премда се не може говорити о јединственом Пантеону Западних и Балтичких,Источних и Јужних Словена, подударности и сличности у њиховим разликама су више него
очигледне. Данас су нам, између осталих, са више или мање појединости, позната божанства највишег ступња и њихова улога у обредним, правним, привредним и војним појавама одређених етничких и племенских заједница – Перун, Хорс, Дажбог или Дабог, Стрибог,Симаргл, Мокош, Велес, Сварог и Сварожић, Рујевит, Поревит, троглава божанства Триглав и Тројан, са четири лица Поренут, свевидећи Световид – Вид, затим богови одређених
годишњих доба – Јарило (Јаровит, Герувит, лат.), Купало, Кострома, божанства друштвених појава – Радогост (Радхошт), производних сила природе – Припегала, младалачке раздраганости – Лада, Љељо, претка заштитника – Чур, као и божанства ниже равни – судбине и коби (Суд, Усуд; Доља, Лихо), истине и лажи (Правда, Кривда), болести и смрти (Нав,
Морена), рађања и живота (Род, Жива), грознице и узрујаности (лихорадки), оваплоћења смрти (мари, мора), родословни хероји (Киј, Шћек, Хорив) и митски преци (Чех, Лех, Крак),митолошка бића (Див), чудовишта змајолике природе, личности из предања и прича (Баба
Јага, Баш-челик, горски, водени и морски цар, шумска мајка), духови дома (домовие) и дрвећа (лешие), русалке, виле, у животињском обличју (медвед, вук) и бројна ванприродна бића. Све је то, наравно, налазило места у старом словенском календару, а много је, уз разумљиве преинаке, али и без њих, унето и у прихваћени хришћански календар и смештено
уз хришћанске празнике, па и уз оне најглавније.
Верска нетрпељивост, иза које су, по правилу, поготову кад је реч о Словенима, стајали други разлози и побуде, доносила је ратове, покоље, разарања светилишта, рушење идола.
Православна црква је у том погледу била толерантнија, што се посебно огледа у мудром деловању светога Саве, чијим су просветитељским умећем премошћена два недовољно успела претходна покрштавања Срба.
Османлијска најезда и њено вишевековно завојевање наших крајева уназадили су Српску православну цркву и народ је, уз оскудно и недовољно учено свештенство, у основи чувао хришћанска уверења и припадност, упркос разним недаћама и сеобама које су за последицу
имале кидање многих нити и токова народног живота.
Испречујући се и одолевајући Османлијама и исламу, Срби су чували и неговали своје традицијско наслеђе, налазећи у томе потврде своје историјске прошлости, етничке свести,верских особености и културне самобитности. У склопу тако чуваног наслеђа узајамно су прожимани хришћански наук и древна предачка веровања и обичаји, из чијих су се дотицаја изнедривали, љупки и дирљиви у својој наивној чистоти, оплемењени садржаји са људском димензијом живота и веровања.
Отуда Срби празнују Рождество Христово као Божић, са бадњаком и сламом, као и многим очигледним обележјима култа предака, што је несумњиви знак очуваности прадавних веровања. Обрезање Христово се у народној маси и не помиње, него се тога дана празнује Српска Нова Година. Богојављење се светкује као Водокршће или Водица, што је такође
заостатак из словенске древности, Сретење као сретање зиме и лета, Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца, Лазарева субота као Врбица, Вазнесење као Спасовдан, са свим јасним отисцима светковине старог божанства Перунова, као што се они разазнају и у празновању Илиндана. Свети Власије је добио атрибуте Велеса, бога стоке, а Свети Ђорђе пролећног Јарила. Рођење Св. Јована Претече се живописно славило као Ивањдан, уз очуване остатке летњег словенског празника Јована Купала, Преображење као преображавање природе, и сл., а многи хришћански светитељи су добили више или мање измењене народске
биографије. Уза све то, сачувана је и слава или крсно име као највиши знак етничке и хришћанске особености.
Строги теолози Запада, наводни верски чистунци, на основу овога су наше светосавско православље означили као „словенско двојеверје“. Да се под овом оптужујућом назнаком скрива права побуда, а из историје знамо како је мрачно њено лице, види се из тога што њиховом чистунству ни најмање не смета то што су се, са знањем и благословом Свете Столице у Риму и њеног верског поглавара, дешавале и дешавају многе ствари које су не
само несаобразне него и дубоко противне основним хришћанским законима и начелима.
За неупутан и недоличан рад српски народ има пословицу која гласи: Залудан поп и јариће крштава, а на десетак минута хода од Свете Столице и дан данас се, уз највеће хришћанске празнике, изводи стока код цркве, где свештеници благосиљају магарце, муле, козе, као и кућне љубимце – псе, мачке и папагаје, па и мајмуне. И сад, сточна слава или говеђа
богомоља код Срба је „двојеверје“, а њихова работа – чисто хришћанство! Наше поворке крстоноша или бела недеља са прерушеним учесницима су пагански заостатак, а њихове процесије и бучни карневали и машкаре, које настоје уновчити као туристичке атракције,треба да важе као богоугодне радње, итд.
Примећујући духовито да се не може тврдити да историја почиње са Новгородом, јер је пре тога морао постојати бар један град да би Новгород добио назвање које има, Борис Ребиндер – показујући убедљиво да су „цивилизовани“ народи, који су написали светску историју, то
јест Грци, Римљани и, у наше време, Немци, увек представљали Старе Словене као опасне запуштене варваре, који, по њима, нису знали ништа друго до да заподевају кавгу“.
Не улазећи даље у историјско и верско лицемерје, желимо само да нагласимо да су, на исти начин као и Срби, и остали европски народи, градећи своје обичаје, настојали да своју животну свакодневицу обогате лепотом и значењима који изражавају исконску људску тежњу
да се што садржајније траје испод звезда.
Срби су учинили то темељније, продуховљеније и то богатство свог наслеђа очували целовитије.
Српски обичајни календар то најбоље потврђује.

Advertisements

2 responses to “ДРЕВНОСТ СРБСКОГ КАЛЕНДАРА

  1. Poštovani brate Slobodane, prilikom izgovaranja molitve pokajanja, da li trebamo znati svoje pređašnje živote, odnosno znati da smo ih imali ili ne? Ili bi trebali učiniti još nešto da saznamo? Da li postoji još neka molitva ili slično što bi nas uputilo ili osvestilo?

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s